| Oct | NOV | Dec |
| 22 | ||
| 2011 | 2012 | 2013 |
COLLECTED BY
Collection: Wide Crawl started September 2012
Самсара (санскрит: संसार saṃsāra - заједнички ток) је индијски филозофски термин којим се означава вечни ток рађања, умирања и поновног рађања, у хиндуизму, будизму, ђаинизму, сикизму и другим традицијама.[1]
Самсара је последица човекових дела (карме) и њима је условљена. Будући да свако дело носи последице, често један живот није довољан за њихово остварење, те се оне препорађањем преносе и у следећи, где новим делањем настају нове последице. Овај след нема краја, а циљ је индијских сотериологија ослобођење (мокша, нирвана) из зачараног круга.[2]
Садржај |
Реч самсара на пракрту, санскрту и палију има исто значење. Састоји се из корена сам - заједно и ср - тећи, и значи заједнички ток. Обично се преводи као »пролажење, лутање«.[3]
У раним ведским списима се налази појам пунармртју, што значи »поновна смрт«, који је претходио појму самсаре.[3] Рани аријски текстови повезују самсару с кружним токовима у природи. У каснијим Упанишадама реч самсара се јавља као ознака за егзистенцијални ток уопште, односно за кретање човека кроз реинкарнације.[4]
Према Чандогја упанишади, људима након смрти следују два пута. Аскетама се отвара »пут богова«, којим надилазе време и самсару. »Они се не враћају, они се збиља не враћају.« Другима предстоји »пут предака«. Они се враћају, претварајући се узастопно у небо, ваздух, дим, маглу и облаке, они падају на земљу у облику кише и постају семе и биљке. Људи их једу, те они тако доспевају у сперму, да би се поново родили у људском обличју.[3]
Самсара је покретач многих трагања за ослобођењем (мокша). Разне филозофске школе у Индији давале су различита тумачења самсаре. Међу хиндуистима и ђаинама преовлађује становиште да сопство (атман или ђива) прелази из једног тела у друго оживљавајући га. Ово »истинско« сопство је затворено у телу, а основни узрок томе је незнање. Ослобођење је могуће уколико се поседује право знање, јер се тада превазилази самсара, или се спознаје њена илузија (маја).
Посвећеници (бхакти) сматрају да се самсара јавља као проблем уколико појединац није у стању да спозна свеприсутност божанства у свету. Посвећеник се уклања од сметњи и искушења свакодневног живота да би био у стању да на миру медитира. Није нужно превазићи самсару, већ овладати собом и у оквиру самсаре се приближити божанству.[3]
| Део серијала чланака Будизам
|
|
| Оснивање |
|
| Историја |
|
| Појмови |
|
|
Дарма · Самсара · Карма |
|
| Вежбе и достигнућа |
|
|
Буда · Бодисатва · Архат |
|
| Школе |
|
| Списи |
|
|
|
|
Будистичка филозофија оспорава постојање трајног сопства (атмана) које би ишло из живота у живот.[3] Оно што називамо『ја』само је уобичајени назив за комбинацију пет стално мењајућих скупина (скандха), а патња (дукха) настаје када се неко поистовети са њима. Самсара је оков петоструких творевина (кхандха) и симбол је непрекидног процеса рађања, старења, умирања и патње.[5]
 |
О монаси, овом бескрајном току (самсара) се не може назрети крај, као што се не може видети ни почетак лутања и тумарања бића, оптерећених незнањем и окованих жељом. Шта мислите, монаси, чега је више: суза које сте пролили лутајући и тумарајући овим дугим путем, јецајући и плачући зато што сте били са оним што вам је мрско и раздвојени од онога што вам је драго - тога или воде у четири велика океана? |
 |
Самсара се не односи само на ток препорађања у људским обличјима: она обухвата читав низ осећајних бића, од најситнијег инсекта до човека.[7] И бића и системи светова настају и нестају следећи законитост у кружном току самсаре. Међутим, само на степену људске егзистенције је могуће постићи ослобођење. Могућност за то постоји у људској свести, која је способна да прозре ову законитост и да њом овлада.[2] Будући да је морална делатност покретач збивања, она може у крајњем случају изазвати и његову обуставу. Према будистичком учењу, пробуђени, који достигне нирвану, ослобађа се вртлога самсаре.
|
|
Ја сам, пријатељу, преко ове бујице прешао не заустављајући се у месту и не јурећи сувише напред. Када сам се заустављао у месту, тонуо сам, али када сам јурио сувише напред упадао сам у вртлог. Тако сам прешао преко ове бујице не заустављајући се у месту и не јурећи сувише напред.[8] |
|
